Svaštara

Pomericu planinu, zaustavicu reku,

vreme ce stati. A meni,

bice dovoljan jedan sekund,

sekund jedne vecnosti

da joj kazem ono sto osecam.

Reci cu:

" Najlepsi krine mog proleca,

najlepsi cvete moj beli,

ipak smo deca, nismo zreli.

U ocima tvojim vidim sjajne zvezde

ali nasi brodovi u razlicite strane jezde"

Sekund ce brzo proci,

Natasa vise nikada meni nece doci.

Krenuce opet vreme

a ja cu dobiti neko novo breme.

Ipak... Ostacu u vecnosti,

cekajuci nju... jedino nju

samo moju Natasu... 

                                           by: me :)